Да ли се оцењују ученици или родитељи?

Откако је успостављено учење на даљину, једна од актуелних тема јесте оцењивање ученика. О томе се доста полемише у последње време, а неретко се јавља сумња у то да електронске форме провере знања ученика нису поуздана основа за оцењивање у садашњим условима. Истиче се запажање да родитељи ученика помажу својој деци у давању одговора на постављане задатке, па се поставља питање да ли се оцењују ученици или њихови родитељи? На ову тему за Министарство просвете, науке и технолошког развоја своје мишљење дао је проф. др Данимир Мандић, декан Учитељског факултета у Београду.

Бројна истраживања из области педагошке евалуације показују да традиционално усмено и писмено испитивање, какво уобичајено имамо у нашим школама, представља несигуран, непоуздан метријски материјал за исказивање постигнућа ученика у виду петостепене нумеричке скале или описних оцена. Многи истраживачи указују да је оцењивање најболесније ткиво савременог образовања не само код нас већ и у свету. Критеријум оцењивања наставника је веома непоуздан и сличан кретању брода на олујном мору, како је то сликовито исказао Рамиро Бујас. Критеријум се подиже и спушта зависно од појединих субјективних фактора оцењивања. Многи фактори као што су: хало-ефекат, лична једначина наставника, грешка централне тенденције, контраста и др. (о којима се овде не може детаљно говорити) утичу на субјективност и непоузданост школских оцена. У појединим истраживањима се истиче да је важније за ученика ко га испитује него стварни фонд знања којим располаже. Рекао бих да питање објективности и поузданости школске оцене није везано само за тренутну ситуацију.

Даље, треба правити разлику између традиционалног оцењивања и вредновања. Два ученика, истог нивоа знања, могу имати различите оцене зависно од услова у којима су та знања стицали. Ако ученик у тешким условима, малом стану, конфликтним породичним односима успе да од пет задатака тачно реши три задатка, његов успех „вреди” колико и успех другог ученика који је у добрим условима (има своју собу, хармоничну породицу, савремена техничка средства, приступ интернету, библиотеку и сл.) решио свих пет задатака. Треба се присетити у овом времену и познате лествице фактора приликом вредновања постигнућа ученика, тзв. ЗРИСО скале (Знање; Радне навике; Интересовања; Субјективне могућности; Објективне могућности – услови). Кроз мрежу свих поменутих фактора треба „провући” (вредновати) постигнућа ученика. Зато је важно да учитељи, наставници и професори добро познају своје ученике, њихове породичне прилике, субјективне могућности и таква сазнања укључују у процес вредновања. Суштина је да се мери напредовање сваког појединца у зависности од субјективних и објективних околности у којима се развија. Наравно, постоје и други елементи вредновања о којима овом приликом нећемо говорити. Уверен сам да садашње околности, у којима је вирус корона створио крајње отежане услове за рад и учење ученика, треба узети у обзир приликом вредновања њихових постигнућа. То су објективне околности и неминовно је да утичу на процес вредновања и оцењивања. Нађено је веома добро решење за организацију наставе на даљину. Ова неочекивана ситуација вероватно нас је „присилила” да нађемо креативно решење, при чему смо уверени да је то само увод у темељније проучавање дигиталних модела наставе који могу допринети ефикаснијој организацији наставног процеса у школи.

Електронске форме провере знања се стављају под велику сумњу јер наводно вреднују знања родитеља, а мање знања ученика. Да ли је баш тако? Ако би такве форме и утицале да родитељи помажу својој деци, то би са педагошког аспекта била позитивна чињеница. Било би веома корисно када би родитељи давали подршку својој деци и помагали им у процесу учења током целе школске године, али то је права реткост. Међутим, тешко да би родитељи, чак и оних 10% са високошколским образовањем, могли указати неку значајнију помоћ својој деци из појединих предмета чак и у млађим разредима, а камоли ученицима другог циклуса или средњих школа. Мислим да је такав приговор претеран у овим околностима и да је учешће родитеља у раду ученика укупне популације занемарљиво. Такође, реч је о неколико оцена које ученици добијају у последњем тромесечју и које не могу статистички значајно мењати успех ђака из појединих наставних предмета.

Преписивање из књига и других извора је могуће у свим условима, па и током непосредне писмене или усмене провере знања у редовним учионичким условима. Међутим, елиминисање ових паразитарних фактора могуће је у великом степену одстранити проценом објективно потребног времена за решавање појединих задатака. Ако ученик не зна и мора да тражи одговор у књизи, он ће „потрошити” време на трагање и неће стићи да реши тест у предвиђеном времену. Ако пак зна где се налази одговор у уџбенику, на којој страни и брзо га пронађе, то је већ корисно знање и треба га позитивно валоризовати. Такође, треба имати у виду да постоји велики број наставника који ученицима не даје тестове за испитивање меморијских, репродуктивних знања (која се ионако брзо заборављају), већ дају задатке у којима треба применити знања у решавању практичних и свакодневних проблема. Приликом решавања таквих захтева пожељно је користити књиге, енциклопедије и друге штампане изворе који су ученицима доступни.

Треба истаћи да функција оцењивања није само мерење знања ученика. Оцењивање има далеко ширу улогу. Вредновање је у функцији подстицања рада ученика, али и наставника. Вредновање треба да прати сваки корак дечје активности. Ученик увек мора знати на чему је, шта зна, а шта не зна, да грешке исправља и добро научено још боље утемељи. Ако је од 10 питања ученик одговорио на седам, он је обавештен шта треба да ради, односно да научи садржаје који номинално покривају одговоре на три преостала питања, која није знао. Вредновање је снажан мотивациони фактор. Требало би да вредновањем и самовредновањем наставник води ученика до успеха. Повратна информација је мера системске утемељености наставног процеса. Систем је повезаност делова у складну, јединствену, организациону целину која је усмерена према јединственом циљу. Треба тежити да настава и учење у свим околностима колико је могуће буду системски засновани. Супротно систему стоји ентропија. Ентропија је мера неорганизованости. То су празни ходови. Другачији став позорности, готовости и мотивисаности испољавају ученици ако очекују вредновање и повратну информацију на крају процеса учења. Зато је важно да и у овом периоду постоје оцене као вид повратне информације о раду ученика и наставника. Повратна информација омогућава наставницима да планирају следеће кораке у раду са ученицима. Треба се подсетити петоминутних испитивања (микротестова од пет питања) која су примењивана шездесетих, седамдестих и осамдесетих година прошлог века. Ова испитивања на крају часа била су унета у праксу свих школа. У припремама наставника за сваки час је фигурирала повратна информација. На крају сваке теме су практикована тематска испитивања. Није требало Правилником прописивати да у полугодишту ученик мора бити оцењен четири пута. То се оваквом праксом догађало једном у месецу. Сваки наставник је израђивао и примењивао микротестове. Деведесетих година, по укидању регионалних завода за унапређивање образовања, ова добра пракса континуираног и благовременог праћења и вредновања рада ученика је нестала из наших школа.

Кретања морске воде кроз дигиталне садржаје

Klett, географија, дигитални уџбеник за 5. разред

Дигитални уџбеници на интерактиван начин излажу градиво, олакшавајући његово разумевање помоћу слика, графичких приказа, кратких филмова и линкова који упућују на нове изворе информација. Њихово коришћење знатно олакшава усвајање градива ученицима, али и омогућава наставницима да се лакше припреме за час, провере знање својих ђака и обогате наставне садржаје, поготово у време учења на даљину.

У оквиру лекција налази се велики број интерактивних задатака помоћу којих ученици могу лакше да савладају градиво, а наставници лакше да контролишу напредак ученика.

Интерактивни задаци су такви да ученици треба на основу прочитаног текста и дате слике или карте да дају тачне одговоре. На тај начин одмах могу да визуализују нове информације и повежу их са реалним појавама, процесима и локацијама.

У лекцији о кретању морске воде, поред морских струја, плиме и осеке, налази се и занимљив видео о цунамију проузрокованом вулканском ерупцијом на Санторинију, који је уништио минојску културу на Криту. Помоћу овог видеа ученици се подсећају појма вулканизам, добијају осећај повезаности природних појава и успоставља се веза са историјом. Видео се зове „У потрази за Атлантидом”. Овакво име отвара нову тему за дискусију – шта је то Атлантида?

Укључите ученике у разговор о скорашњим катастрофама које је изазвао цунами, као што су трагедија која је 2004. године задесила Индонезију, када је страдало 227.898 људи, и трагедија 2011. године која је за последицу имала велико оштећење нуклеарног постројења у Фукушими у Јапану. Пронађите узроке ових догађаја, још једном утврдите да у природи све има свој узрок и своју последицу. Прикажите слике које су направљене након ових катастрофа које приказују рушилачку моћ Светског мора.

У уџбенику се могу наћи занимљивости везане за ову тему које ће употпунити слику о овом облику кретања морске воде. У мултимедијалном ПДФ-у се налази занимљивост о највећем забележеном таласу на јужној хемисфери! (https://www.nationalgeographic.rs/vesti/11852-evidentiran-najveci-talas-u-istoriji-juzne-hemisfere.html)

Дигитални уџбеници имају велику предност, јер у оваквим ситуацијама наставу на даљину чине садржајнијом, занимљивијом и продуктивнијом, а њихово коришћење путем е-учионице омогућује да наставник прати динамику ученичког рада.

Пробудите машту и креативност ученика уз ове игре

Зашто је важно учење кроз игру?

Игра, пре свега, изазива радост. Кроз њу дете проналази смисао у ономе што ради, активно размишља, али и развија одређени степен социјалне интеракције. Поред осећаја сигурности и поверења, социјална интеракција има позитиван утицај на развој емпатије, сарадње и комуникације код деце.

Студенти четврте године педагогије и наставници Катедре за предшколску педагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду, у сарадњи са Сектором за предшколско и основно образовање и васпитање Министарства просвете, науке и технолошког развоја, креирали су„Ризницу игара”, која садржи предлоге разноврсних игара које деца у тренутној ситуацији могу играти у кући (извор: http://www.mpn.gov.rs/riznica-igara-za-decu-i-odrasle/).

Како наводе аутори, игра једнако може помоћи и деци и одраслима да буду активни и креативни, да истражују, стварају, испробавају, мењају, заједно уче и померају границе могућег. У заједничкој игри могу боље разумети и подржати једни друге и стварати драгоцена заједничка искуства.

Предлажемо вам неколико игара из „Ризнице“ уз које ученици могу провести квалитетно и садржајно време са својим родитељима.

Причајмо причу

Многа деца и одрасли воле да слушају и причају приче, а причање прича може бити узбудљивије и лепше уколико их деца и одрасли испричају заједно.

Као помоћ при осмишљавању приче могу се користити било који сликовни прикази – књиге, бојанке, илустрације у дечјим часописима или било какве погодне слике. Можете почети како бисте дали детету пример – одаберите једну слику и започните причу на основу ње; потом, нека дете извуче или одабере следећу слику и покуша да на основу ње направи причу. Извлачите слике наизменично и константно се надовезујте једни на друге.

Уместо слика, могу вам као инспирација послужити и предмети из вашег окружења – можда тиме игра убрзо прерасте у представу.

Најдужа реч

Потребан материјал:

• Велики папир или старе новине

• Маказе

• Оловка

The letters which have been cut out from newspapers

The letters which have been cut out from newspapers

Исеците папир на више мањих папирића или од картонске кутије направите картонске картице. На сваком папирићу или картици напишите по једно слово, а затим све папириће помешајте заједно. Уколико код куће имате неки/е стари/е часопис/новине, можете слова исећи из текста уместо да их сами пишете на папириће. Сваки учесник у игри извлачи одређени број слова и за одређено време које договорите треба да састави најдужу реч од слова које је извукао. Победник рунде је онај који састави најдужу реч, а победник целокупне игре је онај који има највише добијених рунди. Игра се завршава онда када више не буде слова за извлачење.

Игра може бити још забавнија уколико уместо речи које су вам већ познате одлучите и да се играте речима и измишљате неке нове изразе. Али када саопштите нове речи које сте измислили, морате заједно договорити и њихово значење!

Након што сте сакупили већи фонд речи, можете заједно осмислити кратку причу служећи се њима.

Лопта у лавиринту!

Потребан материјал:

• Изолир-трака

• Сламчице

• Лоптица за стони тенис

Изолир-трака је практична за исцртавање различитих линија на поду. Можете, на пример, направити читав лавиринт. Играч онда дува помоћу сламчице лоптицу за стони тенис и треба да нађе излаз. Ова игра се практично састоји из два дела. Први део када треба да се открије путања која води до излаза, а други део јесте дување кроз сламчицу одговарајућим интензитетом, а да лоптица остане на путањи. Уколико лоптица скрене са путање, ван исцртаних линија, играч се враћа на почетак и чека свој ред. Заиста није лако, пробајте!

Прича на зиду

Угасите светло у соби. Узмите стону или батеријску лампу и уперите је према зиду. Постављајући различите предмете између извора светлости и зида – играчке, декоративне предмете, али и прсте – направићете на зиду интересантне сенке. Опробајте се и Ви, а и дете. Покушајте да стварате што необичније силуете и да заједно стварате причу која их прати. Пратите шта дете прича и покушајте да се надовезујете и развијате причу заједно. Пустите машти на вољу – прича не мора имати уобичајене ликове, а ни уобичајени ток. Она је само ваша и јединствена.

Hands gesture like different animals and figures on gray background

Hands gesture like different animals and figures on gray background

Магични свет вајања

Најпре заједно са дететом направите свој пластелин. За то ће вам бити потребно:

• 4 шоље брашна

• шоља соли

• 2 шоље вреле воде

• кашичица уља

• јестиве боје

Суве састојке сједините. Додајте воду, арому и уље и месите док не престане да буде лепљиво. Тесто на крају поделите на онолико делова колико имате боја, у сваки део сипајте пар капи боје и месите док се боја равномерно не прими. Пластелин је одмах спреман за употребу!

Woman and kids playing with colorful clay molding different shapes

Woman and kids playing with colorful clay molding different shapes

Заједно можете правити различите облике (ваше омиљене животиње или неке нове, фантастичне звери; људске фигуре, инжењерске продукте, цвеће, роботе,..). Можете вајати по сликама из маште или задати себи модел у реалном простору. Причајте причу о вашим фигурама – шта оне могу да раде заједно? Пустите машти на вољу и уживајте у заједничким тренуцима стварајући свој магични свет.

По завршетку играња можете да одложите пластелин у зип-кесе или целофан-фолију и држите на хладном месту – у том случају пластелин може трајати и до три месеца.

Како да претворимо Powerpoint презентацију у видео-лекцију

PowerPoint и дан данас доминира нашим учионицама као алат којем се наставници најчешће окрећу, он је врло добро познат у нашим школским круговима. Сваки наставник највероватније има на десетине оваквих презентација у својој архиви.

Уколико желите једну свакодневну PowerPoint презентацију да претворите у видео-час, у могућности сте да то урадите са неколико кликова. Неоходан вам је новији MS Office (просто да буде из ове деценије, на пример верзија 2010, 2013, 2016 или 2019, мада опција за снимање нарације постоји и у 2007, једино што не подржава снимање видеа).

Погледајмо једну класичну презентацију којој желимо додати нашу нарацију и, оно што је важно, треба обратити пажњу на временски редослед слајдова, истовремено ћемо снимити динамику проласка кроз презентацију.

На картици SLIDE SHOW налази се, између осталог, и опција за снимање нарације у презентацију – Record Slide Show.

SLIDE SHOW -> Record Slide Show

Кликом на ову опцију Record Slide Show  појавиће нам се прозорчић где ћемо добити поруку и дугме за почетак снимања:

НАПОМЕНА: Приказана је слика за верзију MS Office 2013, у осталим везијама може незнатно да се разликује приказ почетка снимања, свакако потражите дугме Start Recording.

Кликом на ово дугме покреће се снимање презентације, односно снимиће се ваш глас и динамика проласка кроз презентацију.

У овом кораку пролазите кроз презентацију, објашњавате слајд по слајд до самог краја презентације.

На нове слајдове прелазите стандардно стрелицама са тастатуре или на начин на који сте навикли. Можете да пратите време трајања презентације, чак и да паузирате снимање ако то желите.

Препорука: Приликом презентовања ефективније је кад користите уграђену PowerPoint оловку за означавање, подвлачење или заокруживање појмова. Она се налази на дну презентације.

У моменту када дођете до краја, презентација ће се завршити у вратићете се у уређивачки поглед. За почетак ће деловати да нема никаквих резултата снимања, међутим, уколико боље обратите пажњу, видећете да у доњем десном углу сваког слајда сад постоји иконица малог звучника – ту се налази ваша снимљена нарација. Кликом на тај звучник можете преслушати глас који сте додали на презентацију.

Препорука за снимање: За време снимања, у тренутку кад желите да пређете на нови слајд, направите малу паузу у нарацији, дешава се да се на делић секунде прекине звучни фајл због ефекта преласка на нови слајд. Нарација се суштински снима на слајд и током прелаза са различитих слајдова се не чује.

У овом моменту завршили смо снимање нарације са динамиком проласка и сада је презентација већ згоднија да се подели ученицима. Они ће на својим рачунарима, кад покрену презентацију, чути ваш глас и пратиће је као што сте је ви пуштали у тренутку снимања.

Напреднија опција је да поделите овај материјал ученицима у облику видео-снимка. Свака презентација може да се претвори у видео-запис, ову опцију подржавају све MS Office верзије из ове деценије: 2010, 2013, 2016 и 2019.

За поделу видео снимка потребно је отворити мени FILE и пронаћи опцију EXPORT.

FILE -> EXPORT

Надаље, кад се појави прозор EXPORT, потражите опцију CREATE VIDEO и кликните на дугме за креирања видеа. Препорука: Подешавања квалитета видеа, динамике и нарације нема потребе мењати, подразумеване опције су сасвим одговарајуће.

FILE -> EXPORT -> CREATE VIDEO -> CREATE VIDEO

Завршни корак у претварању презентације у видео-лекцију јесте давање назива новој видео-лекцији и дефинисање локације где ће се она снимити на рачунару.

Као резултат добили смо готову видео-лекцију, која је одличан материјал за слање ученицима.

Аутор текста:

Жолт Коња,

уредник дигиталних издања издавачких кућа „Klett” и „Нови Логос”

Како примењивати учење кроз игру у млађим разредима

Када посматрамо децу у парку, на игралишту или на одмору, чујемо како весело узвикују, дозивају једно друго, трче, скачу, пењу се, преврћу – најчешће се замислимо над тим колико је среће и енергије концентрисано на једном месту. Често се и сами у мислима вратимо у то време безбрижности, када смо једва чекали да осетимо слободу игре, да маштом подстакнемо да се ливада претвори у море, а наши вршњаци у гусаре или принцезе. Тако игра постаје полигон слободе у коме је све могуће, непредвидиво и неизвесно, магнетски привлачно и узбудљиво.

Исту ту децу можемо видети и у школи, у учионицама које су пуне клупа и столица које ограничавају кретање, где једва има простора за пролаз. Седе по двоје, гледају један другоме у леђа, не виде какав је израз лица вршњака који је насмејан или уплашен. Трудимо се да има што мање комуникације међу њима, да не причају на часу, да не устају, да ћуте, да раде углавном самостално, да нас пажљиво слушају и следе упутства како би тачно решили задатак на начин који се очекује.

Видимо да је све потпуно другачије – игра и учење, две крајности, са врло мало додирних тачака. А деца иста! За игру се обично каже да нема много везе са учењем, али откуд онда та неодољива потреба сваког детета да се игра? Да ли смо, када смо правили школе, заборавили да је за децу игра озбиљан „посао” који је незаобилазан део детињства?

Игра као стицање искуства

Деца се не играју да би развијала способности, већ да би задовољила своју унутрашњу потребу. Игра је веома привлачна за дете, јер га опушта и смирује.

Она је нешто лично и свако дете је креира и доживљава на посебан начин. Дете не види свет исто као одрасли, нити као друга деца, па специфичности појединаца у игри најприродније долазе до изражаја. Када се дете игра, развија се физички (органи, мишићи и целокупан организам), а само дете стиче искуство на посебан начин.

Пошто игра има ненадокнадиву улогу у развоју личности, неопходно је да одрасли имају разумевања за то да се деци треба дати што више могућности И времена да јој се посвете.

Наставници су особе које проводе значајан део времена са децом и њима се баве стручно и систематски, па би требало да игру користе као наставну методу, са посебним акцентом на подстицање креативности и маште. Док се игра, дете тражи нова решења, постаје сналажљиво, развија интелигенцију. Развој ових способности је уско повезан са циљевима школског образовања и исходима који треба да се савладају.

Да ли се свака игра може користити за школско учење?

Игра иницирана од стране деце нема јасну структуру ни циљ. Она развија машту, омогућава импровизацију, али ју је веома тешко усмерити, јер је неформалног одређења.

Са друге стране, игра са фокусом на учење има дидактичку структуру и јасне циљеве, али је пут којим деца долазе до сазнања индивидуалан. Деца сама откривају односе, уочавају правилности, узроке и последице, доносе закључке. Често уче кроз своје грешке и покушаје. Игра постаје највиша форма истраживања, јер подстиче природну радозналост.

Зашто треба примењивати игру у настави?

Користећи игру као наставни приступ, повећавамо ученичку мотивацију, јер док се играју, ученици неприметно уче, обраћају пажњу на постављене задатке и у њима учествују. Осећају се као део екипе, раде заједно са другима и преузимају одговорност за остваривање циљева. У ситуацијама које су изазовне за ученике, они задовољавају своју природну потребу, заинтересовани су за активности, што представља одлично средство за одржавање дисциплине.

Игра је симулатор за испробавање различитих врста стратегија. Већина игара захтева планирање и осмишљавање начина за решавање проблема. Ученици вежбају способност памћења, дивергентног мишљења и подижу ниво менталних функција.

Повећава се заинтересованост за градиво, а максималном укљученошћу појединца активно се приступа учењу, па игре стварају позитивна осећања и пријатна искуства везана за учење. По природи радознала, деца у игри истражују окружење и сопствене могућности.

Коришћење игара као наставног поступка смањује стрес, односно трему код ученика када треба да демонстрирају како владају знањем или вештином. Што мању трему имају, то ће им бити лакше да изграде позитивна осећања према свом радном окружењу и да покажу прави ниво свог знања. Играње у учионици увек је веома забавно. Док се играју, производи се хормон ендорфин који стимулише мозак и поспешује осећање усхићености. Ова усхићеност изазива интензивно осећање среће и узбуђења међу ђацима, што доприноси стварању позитивног радног окружења.

Када до сазнања дођу кроз игру, ученици стичу трајна знања, јер су сами покушавали да истраже проблем и осмислили на који ће начин доћи до решења.

Како користити игру у настави?

Једна од кључних тачака јесте усредсређивање на радозналост деце. Да би дете имало прилику да иницира учење, наставник мора остати у позадини, подржавајуц́и природну радозналост детета и нудец́и корисне начине за истраживање. Ово се разликује од традиционалног модела наставе, где наставник „дели” знање и тражи од ученика да научи информације.

Треба пружити могуц́ност деци да сарађују у групама, као и да међусобно поделе размишљања након неког искуства, тако да дете може да увиди шта је добро функционисало, а шта није. Неуспех тада није негативна ствар, већ само још једно искуство у учењу.

Пример из праксе

На часу предмета Свет око нас ученици су били подељени у хетерогене групе. Истраживали су особине материјала кроз игру која је пружала деци да слободно манипулишу предметима, користећи при томе своја претходна искуства. На столовима су биле постављене различите подлоге: стакло, пешкир, марама, јамболија, картон и даска. Групе ученика су мењале „станице” (место на ком решавају задатак код столова са различитим подлогама) и имале су задатак да направе што вишу кулу од карата на подлогама. Ученици су бележили своја запажања, слободно су се кретали по простору, упоређивали искуства и коначно дошли до заједничког закључка.

Предмет: Свет око нас

Разред: II

Истраживачка делатност кроз игру: Зашто различити материјали имају и различите особине? Шта утиче на кретање тела? Шта је отпор?

Циљеви часа: развијање способности уочавања појава и процеса у околини и њихове повезаности; развијање радозналости и способности за активно упознавање света око себе кроз усмерену игру; развијање основних елемената логичког мишљења и доношења закључака на основу искуства; схватање узрочно-последичних односа.

Истраживачка средства: неколико шпилова карата, пешкир, необрађена даска, стакло (застакљена зидна слика), свиленкаста марама, картон и ћебе.

Структура часа:

»Стварање проблемске ситуације;

»Постављање хипотеза;

»Проверавање хипотеза кроз игру;

»Уопштавање искустава и извођење закључака.

Ток часа:

Идеја за активност је инспирисана дечјом игром слагања што више и стабилније куле од карата. Док то раде, деца су концентрисана, промишљају о стратегијама и дају оригинална решења.

Када су ученици чули за изазов да треба да направе што вишу кулу од карата на различитим подлогама, постављена је проблемска ситуација. Задатак сваке групе је био да предвиди и запише шта мисли која подлога ће им то омогућити и тада су постављене хипотезе.

У учионици су направљене „станице” са различитим подлогама. Ученици најпре сами одаберу од које ће подлоге започети игру, а затим индивидуално или заједно праве куле од карата са различитим успехом. На договорени знак групе мењају своје „станице” и настављају да праве куле од карата на другој подлози. Игра траје док свака група не испроба све подлоге. Док се играју и испробавају могућности градње, групе записују своја запажања: са којим се предностима и тешкоћама суочавају, у чему је разлика у структури подлоге, како изгледа кула и колико су спратова успели да саграде.

На крају ученици у оквиру сваке групе доносе закључке о томе каква је подлога неопходна за стабилну и успешну градњу куле од карата и анализирају свој (не)успех. Ученици упоређују своје претпоставке са почетка часа и закључке до којих су дошли. Затим се врши размена искустава на нивоу целог одељења и покреће дискусија о различитим искуствима. На самом крају, формулише се заједнички закључак који је добијен дискусијом и консензусом.

Гордана Јосимов, професор разредне наставе

ОШ „Руђер Бошковић”, Београд

Реализатор је више пројеката и акредитованих програма, коаутор је неколико приручника, као и рецензент и евалуатор уджбеника Издавачке куће „Klett”.

Добитница је награде „Најбољи едукатори Србије”.